Pro­du­ža­va­nje sank­ci­ja, ši­re­nje rat­nih ope­ra­ci­ja u Ukra­ji­ni i in­stru­men­ta­li­za­ci­ja se­dam­de­se­te go­di­šnji­ce oslo­bo­đe­nja kon­cen­tra­ci­o­nog lo­go­ra Aušvic–Bir­ke­nau: Pro­šla nedjelja spu­sti­la je evrop­sko-ru­ske od­no­se za ne­ko­li­ko spra­to­va ni­že.
Svoj an­ta­go­ni­stič­ki kurs pre­ma Mo­skvi iz pro­šle go­di­ne Evro­pa pre­tva­ra u du­go­roč­nu po­li­ti­ku ra­di­kal­ne dis­tan­ce. Ci­nič­no re­če­no, ako je EU to htjela, do­bro joj ide.
Lo­ša po­li­tič­ka kli­ma u od­no­si­ma iz­me­đu dr­ža­va re­la­tiv­no se la­ko mo­že po­pra­vi­ti, na br­zi­nu po­kva­re­ne eko­nom­ske ve­ze već ne­što te­že, ali šte­te na­sta­le kao po­sle­di­ca uda­ra­ca u cen­tar ko­lek­tiv­nih na­ci­o­nal­nih emo­ci­ja tra­ju ge­ne­ra­ci­ja­ma.
EU je pro­šle ne­dje­lje na­pra­vi­la ja­san ko­rak da­lje u sva tri prav­ca, kao da je htje­la da se osi­gu­ra da ne­ma po­vrat­ka na je­sen 2014, kad su EU i Ru­si­ja ži­vje­le u sta­bil­nim eko­nom­skim i pod­no­šlji­vo tak­mi­čar­skim po­li­tič­ko-bez­bjed­no­snim od­no­si­ma.
Ali, gle­da­no u cje­li­ni, za EU se vi­še ne ra­di o to­me da ne­ma po­vrat­ka na sta­ro, već o pred­u­zi­ma­nju prak­tič­nih mje­ra da se ni­ko od 28 čla­ni­ca ne mo­že vra­ti­ti na sta­ro – ni sa­da, ni u sko­roj bu­duć­no­sti. U od­no­su na svo­ju ru­sku po­li­ti­ku, EU se sve ozbilj­ni­je tran­sfor­mi­še u ono što je fran­cu­ski fi­lo­sof Mi­šel Fu­ko na­zi­vao „di­sci­plin­skim dru­štvom”, od­no­sno se­tu di­sci­plin­skih tak­ti­ka kao osnov­nom dru­štve­nom prin­ci­pu.
U to ime, pro­šle je ne­dje­lje po­teg­nu­to naj­u­bo­ji­ti­je oruž­je ko­jim evrop­ske na­ci­je ras­po­la­žu – isto­ri­ja; a unu­tar isto­ri­je njen naj­sra­mot­ni­ji dio – Ho­lo­ka­ust, Sho­ah.
Ka­ko su Ru­si iz­gu­ra­ni
iz Da­na oslo­bo­đe­nja
Ko­me­mo­ra­ci­ja sed­me de­ce­ni­je od oslo­ba­đa­nja kon­cen­tra­ci­o­nog lo­go­ra smr­ti Aušvic–Bir­ke­nau je pro­šla, ali nje­ne te­ške po­sle­di­ce po evrop­sko-ru­ske od­no­se tek do­la­ze.
Ru­si su shva­ti­li po­ru­ku: Ko­ri­ste­ći Ukra­ji­nu kao po­vod, Evro­pa ni­je sa­mo na po­te­zu da for­mi­ra no­vu bu­duć­nost, već i da pre­u­re­di pro­šlost.
To je vr­lo te­ška op­tu­žba i za­slu­žu­je da bu­de ob­ja­šnje­na.
Naj­pri­je, to i ni­je iz­vor­na na­mje­ra svih evrop­skih na­ci­ja, ali u svom kraj­njem efek­tu kao da je­ste – zbog to­ga i pret­hod­na pri­mjed­ba o „di­sci­plin­skim mje­ra­ma” za odr­ža­va­nje ten­zi­je uje­di­nje­nog evrop­skog mo­bin­ga nad Mo­skvom.
Za­vr­šne ope­ra­ci­je Cr­ve­ne ar­mi­je za ru­še­nje na­ci­stič­kih re­ži­ma u is­toč­noj i cen­tral­noj Evro­pi Ru­si do­ži­vlja­va­ju kao na­ci­o­nal­ni do­pri­nos bor­bi pro­tiv zla, po­klon Evro­pi, uslu­gu čo­vje­čan­stvu, i prak­tič­no je­di­ni dio nji­ho­vog ko­lek­tiv­nog iden­ti­te­ta iz dva­de­se­tog vi­je­ka ko­ji ih emo­tiv­no gri­je oko sr­ca.
Di­ra­ju­ći u taj dio ru­skog iden­ti­te­ta, EU či­ni emo­tiv­nu šte­tu ko­ja u du­go­roč­nim efek­ti­ma na­di­la­zi onu ko­ju osta­vlja­ju sank­ci­je.
Ko­me­mo­ra­ci­ja u Aušvi­cu pro­šle ne­dje­lje bi­la je do­bra pri­li­ka, mo­žda po­sled­nja te sim­bo­lič­ke sna­ge, da se evrop­ski li­de­ri po­ka­žu za­jed­no. Ne to­li­ko da bi svo­jim na­ci­ja­ma po­sla­li po­ru­ku je­din­stva – jer to­li­ko hi­po­kri­zi­je ovog tre­nut­ka čak ni po­li­ti­ka ne bi mo­gla da pod­ne­se!
Na­pro­tiv, za­jed­nič­ka sli­ka s Pu­ti­nom za evrop­ski „po­ro­dič­ni al­bum” bi­la je po­treb­na da bi na­gla­si­la svi­jest o za­jed­nič­koj pro­šlo­sti. Sva­ki put kad se evrop­ski li­de­ri oku­pe na ko­me­mo­ra­ci­ji u Aušvi­cu oni ti­me de­mon­stra­tiv­no po­ka­zu­ju sa ka­kvih je mo­ral­nih i dru­gih ru­še­vi­na Evro­pa kre­nu­la u po­sle­rat­nu po­tra­gu za de­mo­krat­skom po­li­ti­kom, li­be­ral­nim dru­štvom i eko­nom­skim bla­go­sta­njem.
Evrop­ski li­de­ri za­jed­no na ko­me­mo­ra­ci­ji u ne­ka­da­šnjem lo­go­ru smr­ti – to je po­ru­ka „svje­sni smo od­go­vor­no­sti ko­ja le­ži na na­ma”. Evrop­ski li­de­ri bez naj­vi­šeg pred­stav­ni­ka na­ci­je ko­ja je naj­za­slu­žni­ja za oslo­bo­đe­nje Aušvi­ca – to je po­ru­ka da je sve po­no­vo mo­gu­će.
Ru­ski pred­sjed­nik Pu­tin je mo­gao da ode u Aušvic i bez po­ziv­ni­ce – ali ni­je. „Za­to što mu je ja­sno sta­vlje­no do zna­nja da je ne­po­že­ljan” pi­še austrij­ski Pre­se u ko­men­ta­ru pro­šlog utor­ka, na­zi­va­ju­ći to „tra­gič­nom gre­škom” polj­skih or­ga­ni­za­to­ra. I švaj­car­ski NZZ sma­tra da je Pu­tin „vje­štim di­plo­mat­skim tri­kom” is­toč­nih Evro­plja­na prak­tič­no na­tje­ran da se ne po­ja­vi.
Za raz­li­ku od njih, nje­mač­ki Špigl op­tu­žu­je is­klju­či­vo Pu­ti­na za ne­do­la­zak, ko­ri­ste­ći me­ta­fo­ru o uvre­đe­nom dje­te­tu ko­je se „du­ri u svom uglu”.
Put bez po­vrat­ka
Pro­šlo­ne­djelj­na ko­me­mo­ra­ci­ja na mje­stu ne­ka­da­šnjeg lo­go­ra smr­ti po­red polj­skog gra­da Osvi­en­ći­ma ima sve ka­rak­te­ri­sti­ke ti­he tra­ge­di­je – za raz­li­ku od tra­ge­di­je pu­ne bu­ke i kr­vi ko­ja se ovog tre­nut­ka od­vi­ja u Ukra­ji­ni.
Tre­ći Rajh je odr­ža­vao gu­stu mre­žu lo­go­ra ra­znih or­ga­ni­za­ci­o­nih ni­voa, ali sa­mo njih šest je ima­lo sta­tus „lo­go­ra smr­ti” (Ver­nic­htun­gsla­ger): Aušvic–Bir­ke­nau (do 1,5 mi­li­o­na žr­ta­va); Tre­blin­ka (sko­ro mi­li­on ubi­je­nih); Bel­zec (440.000); So­bi­bor (250.000); Lu­blin–Maj­da­nek (200.000) i Helm­no (150.000).
Raz­li­ka pre­ma osta­lim KZ-lo­go­ri­ma je jed­no­stav­na – u dru­gi­ma je umi­ra­nje bi­lo lo­gič­na, sa sta­no­vi­šta re­ži­ma do­bro­do­šla po­sle­di­ca tret­ma­na, u „lo­go­ri­ma smr­ti” in­du­strij­ski prin­cip.
Svih šest je, na ta­la­su lo­gi­stič­ko-eko­nom­ske mo­ti­va­ci­je na­ci­stič­kih pla­ne­ra, po­dig­nu­to na polj­skom te­ri­to­ri­ju­mu: U Polj­skoj je 1939. ži­vje­lo oko tri i po mi­li­o­na Je­vre­ja, u su­sjed­noj Ukra­ji­ni 2,7 mi­li­o­na. Sve dru­ge ze­mlje ima­le su ma­nji broj je­vrej­skog sta­nov­ni­štva: Nje­mač­ka po­la mi­li­o­na, Austri­ja oko 180.000 „pu­no­krv­nih” i još 40.000 onih ko­ji su po Nir­nber­škim za­ko­ni­ma va­ži­li za „po­la”, „če­tvrt” i „osmi­nu” Je­vre­ja.
Sa svih tih stra­na za­ko­tr­lja­li su se Ajh­ma­no­vi vo­zo­vi pre­ma Polj­skoj. Ta­ko je po­če­la isto­ri­ja Ho­lo­ka­u­sta nad evrop­skim Je­vre­ji­ma, u na­stav­ku i pro­lon­gi­ra­na rat­na dra­ma na Bli­skom is­to­ku: Kao ogled o di­sci­pli­no­va­nom vo­znom re­du.
Film „Sho­ah” Klo­da Lan­zma­na, dje­la Kri­sto­fe­ra Bra­u­nin­ga „Obič­ni lju­di” i Da­ni­je­la Gold­ha­ge­na „Hi­tle­ro­vi do­brov­ljni po­ma­ga­či”, tek­sto­vi o „Ar­hi­va­ma ko­je go­re” fran­cu­skog fi­lo­so­fa Di­di-Iber­ma­na – sve su to svje­do­čan­stva ko­ja sa raz­li­či­tih po­zi­ci­ja ši­re pro­stor evrop­ske kri­vi­ce za Ho­lo­ka­ust pre­ko one ko­ja nor­mal­no le­ži na ide­o­lo­gi­ji i ve­li­kim ak­te­ri­ma Tre­ćeg Raj­ha.
Bez po­dr­ške ko­la­bo­ra­te­ra, ta­ko­zva­nih „Hi­vis” „Hil­fsvi­li­ger”) ko­ji su se re­gru­to­va­li iz re­do­va obič­nog sta­nov­ni­štva Polj­ske, Ukra­ji­ne, Bal­ti­ka, Ho­lo­ka­ust u tim kra­je­vi­ma (kao i u Hr­vat­skoj i dru­gdje na Bal­ka­nu; ni­je ni Sr­bi­ja ne­vi­na) ni­kad ne bi mo­gao uze­ti ta­kve raz­mje­re.
U Polj­skoj da­nas ži­vi ne­gdje oko 50.000 Je­vre­ja, u Ukra­ji­ni ma­nje od 70.000, u Austri­ji sa­mo 7.000. Za ono ka­ko se Polj­ska pod ko­mu­ni­stič­kim Go­mul­kom od­no­si­la pre­ma ta­da­šnjoj je­vrej­skoj za­jed­ni­ci (1968. je u Polj­skoj još ži­vje­lo 180.000 Je­vre­ja), austrij­ski no­vi­nar ma­đar­skog po­re­kla Pol Len­dvaj sko­vao je ter­min „an­ti­se­mi­ti­zam bez Je­vre­ja”.
Iako on ni­je bio „njen”, Polj­ska se de­ve­de­se­tih go­di­na pro­šlog vi­je­ka sti­dje­la Aušvi­ca – to zna­ju svi no­vi­na­ri i me­di­ji ko­ji su u to vri­je­me pi­sa­li o tom i osta­lim lo­go­ri­ma mon­stru­o­zne „še­sti­ce”. Jav­na međ­ska li­ni­ja u nat­pi­si­ma iz Polj­ske bi­la je skon­cen­tri­sa­na na ter­mi­no­lo­šku raz­li­ku iz­me­đu ri­je­či „Aušvic” i „Osvi­en­ćim”, od­no­sno ka­ko gra­đa­ni­ma Osvi­en­ći­ma od­u­ze­ti im­pre­si­ju da je nji­hov ge­ni­us lo­ci naj­go­ri na svi­je­tu.
Sad je od­jed­nom Aušvic avan­zo­vao u po­li­tič­ku imo­vi­nu Polj­ske i Ukra­ji­ne: Njem­ci su ga vo­di­li, Ukra­jin­ci oslo­bo­di­li, a Po­lja­ci ni­kad ni­su iz­da­li gra­đe­vin­sku, još ma­nje upo­treb­nu do­zvo­lu!
Pre­ma ra­dio in­ter­vjuu polj­skog mi­ni­stra spolj­nih po­slo­va Še­ti­ne pret­pro­šle ne­dje­lje, bi­li su to ukra­jin­ski voj­ni­ci ko­ji su 27. ja­nu­a­ra pri­je se­dam­de­set go­di­na oslo­bo­di­li Aušvic–Bir­ke­nau; sli­čan tip iz­ja­va je da­ni­ma uoči ko­me­mo­ra­ci­je do­la­zio i iz smje­ra ukra­jin­skih zva­nič­ni­ka.
Da li se Pu­tin zbog to­ga „na­du­rio” i iz­o­stao s ko­me­mo­ra­ci­je u Polj­skoj? Ni­je. Na­lju­ti­lo ga je što su i Njem­ci i Austri­jan­ci shva­ti­li igru Is­toč­ne Evro­pe, ali ni­su mrd­nu­li pr­stom da je spri­je­če. Po­go­di­lo ga je da su dvi­je vo­de­će na­ci­je biv­šeg Tre­ćeg Raj­ha do­pu­sti­le ne­le­gal­nu polj­sko-ukra­jin­sku „pri­va­ti­za­ci­ju” naj­stra­šni­jeg lo­go­ra smr­ti ko­ji je ikad po­sto­jao.
Izra­e­lac Eli­jas Fajn­cil­berg, polj­ski Je­vre­jin ko­ji je go­di­na­ma ra­dio kao pri­sil­ni rad­nik po gra­di­li­šti­ma Tre­ćeg Raj­ha pri­je ne­go što je u zad­njim mje­se­ci­ma ra­ta de­por­to­van za Aušvic, sje­ća se ka­ko je 1941. gra­dio auto­put u bli­zi­ni Frank­fur­ta. „Bi­lo je uža­sno, bi­li smo glad­ni i smr­znu­ti, ali Njem­ci nas ni­su tu­kli. A on­da su do­šli ukra­jin­ski ču­va­ri i po­če­la su mu­če­nja.”
Bez že­lje da se ov­dje ka­že bi­lo šta do­bro o da­na­šnjoj ru­skoj po­li­ti­ci u Ukra­ji­ni, po­en­ta je u sle­de­ćem: Ru­si­ja se mo­žda još mo­že za­mo­li­ti da iza­đe iz Ukra­ji­ne, ali se ne mo­že is­tje­ra­ti iz za­jed­nič­ke evrop­ske isto­ri­je – a to je upra­vo ono što EU, u ne­shva­tlji­vom po­pu­šta­nju pod pri­ti­skom is­toč­no­e­vrop­skih na­ci­ja, sa­da či­ni.(RTS)


Pe­peo, sram, ti­ši­na

Već dan uoči ko­me­mo­ra­ci­je bi­lo je ja­sno da se na nje­mač­koj i austrij­skoj stra­ni po­ja­vio osje­ćaj sra­ma zbog (ak­tu­el­no) uči­nje­nog. I Ga­uk i Fi­šer su da­li ja­sne iz­ja­ve ko­je ru­sku Cr­ve­nu ar­mi­ju – u ko­joj je na­rav­no bi­lo i Ukra­ji­na­ca, Gru­zi­ja­ca, bal­tič­kih i osta­lih so­vjet­skih na­ci­ja – i voj­ne sna­ge Tre­ćeg Raj­ha sta­vlja­ju na nji­ho­va kon­ven­ci­o­nal­na isto­rij­ska mje­sta. Ta­da je već sve bi­lo ka­sno, šte­ta je uči­nje­na.
Da bi EU, kao in­sti­tu­ci­ja ute­me­lje­na na hu­ma­ni­stič­kim vri­jed­no­sti­ma mo­gla da na­sta­vi s po­li­ti­kom oštrog, ne­po­pu­stlji­vog, na tre­nut­ke uvre­dlji­vog kur­sa pre­ma Ru­si­ji, po­treb­no je mo­ral­no „ogo­lje­ti” Ru­si­ju i isto­rij­ski je „olju­šti­ti” od svih do­brih dje­la ko­je je po­či­ni­la.
(Da su ne­ka od tih do­brih ru­skih dje­la, čak i sva, ima­la vi­so­ku ci­je­nu, ne zna­či ni­šta po­seb­no – isto­ri­ja je iona­ko sku­pi luk­suz svih evrop­skih na­ci­ja.)
Ma­te­ri­jal za ta­kvu re­de­fi­ni­ci­ju evrop­sko-ru­ske isto­ri­je is­po­ru­ču­ju is­toč­no­e­vrop­ske na­ci­je – Njem­ci i Austri­jan­ci tu ne ra­de ni­šta po­seb­no, osim što gle­da­ju na dru­gu stra­nu dok se to do­ga­đa.